36 godina.
Rodjeni Zajecarc, zivim i radim u Nisu.
Kritika fotografija Mikice Andrejića
Bananamen u ulici Crvene Armije
Koliko je slikara potrebno rastaviti da bi se sastavio dobra fotograf? Neka ovo pitanje ostane bez odgovora, prepustimo se putovanju kroz objektiv fotoaparata. Verujem da većina vas nikada nije bila u Londonu ili Liverpulu, o plažama Sardinije i da ne govorim. ZaÅ¡to nam je onda monumentalnost londonskih graÄ‘evina, prikaz užurbanog života koji se odbija na njegovom ulicama ili mistiÄna, vlažna atmosfera Liverpula tako poznata, tako verno preneta? Verovatno je to rezultat umeća fotografa. Bilo da se igra (a reći će vam sam da sve ovo ne shvata preozbiljno), bilo da napuÅ¡tenim želežniÄkim grdosijama daje melanholiÄni feedback ili naprosto posmatra svoje sugraÄ‘ane sa terase u svojim uobiÄajenim aktivnostima, Andrejić lako i, Äini se, bez napora transponuje svoje umeće slikara u fotografiju. Kada su crno-bele, one su tajanstvene, one nagoveÅ¡tavaju, one su titraji slabaÅ¡ne svetlosti na kraju tunela, u metafiziÄkom smislu, one su mostovi, nedostupna polja, nagoveÅ¡taj onoga Å¡to će doći. Kada su u koloru, one su svedoÄanstvo o polifoniji i harmoniji, o lepoti sveta, mali magiÄni kolaži svakodnevice na koju inaÄe ne obraćamo pažnju.
Iako izgleda da su uslikane bez napora, iza fotografija Mikice Andrejića krije se postupak promiÅ¡ljanja i odmeravanja. PojedinaÄne sudbine slikanih subjekata postaju univerzalne istine o životu, i uvek nam iza pojavnog oblika, iza vidljivog, dolazi priÄa koju nam fotograf umeÅ¡no pripoveda svojim aparatom. Mikica Andrejić slika prirodu, slika ljude, slika predmete, dodajući finu dozu melanholije i oÄudnosti, želeći da nas uvede u svoj fotografsko/slikarski atelje i pokaže svet satkan od svetlosti i senke, tiÅ¡ine i buke, prolaznosti i postojanosti.
Andrejićeve fotografije, meta
